The Greatest Guide To PROSVETLJENJE
tom svoju transcendentnost. Valja zapamtiti ovu ideju koja je od suštinskog značaja za kasniju indijsku misao: svest, kao i Univerzum proizvodi su stvaralačke žudnje (kama). Ovde prepoznajemo jednu od klica filozofije sankhjajoge i budizma. Što se tiče četvrte kosmogonijske teme — razdvajanja Neba i Zemlje, Indrinog posecanja Vritre, ovaj mit je sličan Purušasukti: reč je o nasilnoj podeli jednog »totaliteta« radi stvaranja (ili ob navijanja) sveta. Tema je drevna i podložna začuđujućim reinterpretacijama i primenama. Već smo videli (§ 68), čin demijurga Indre koji zgromi i raskomada prvobitnog Zmaja predstavlja obrazac tako različitih dela kao što su građenje neke kuće ili govorničko nadmetanje. Navedimo najzad i Stvaranje kao čin nekog Božanskog Bića, »Univerzalnog majstora«, Visvakarmana (Rigveda, X, 81) koji svet oblikuje kao vajar, kovač ili drvodelja. Ali ovaj mitski motiv, čuven i u drugim religijama, vedski pesnici vezuju za temu Stvaranja-žrtve, koju je proslavila Purušasukta. Mnoštvo kosmogonija slaže se sa brojnošću predanja koja se tiču teogonije i porekla čoveka. Prema Rigvedi, bogove su ili rodili prvobitni par Nebo i Zemlja, ili su se oni izdvojili iz prvobitne vodene mase odnosno iz ne-Bića. U svakom slučaju, njihova egzistencija započinje posle stvaranja sveta. Jedna kasnija himna (Rigveda X, sixty three, 2) pripoveda kako su bogove rodili boginja Aditi, Voda i Zemlja.
Ubrzo po prodoru u Anadoliju, Hititi su potpali pod vavilonske uticaje. Kasnije, pogotovu za vreme Carstva, usvojili su ono suštinsko iz kulture Hurita, neindoevropskog naroda koji je nastanjivao severne oblasti Mesopotamije i Sirije. Tako su božanstva sumersko-akadskog porekla u hititskom panteonu stajala naporedo s anadolskim i huritskim božanstvima. Većina do sada poznatih hititskih mitova i obreda ima paralele, zapravo modele, u hatskim ili huritskim religioznim tradicijama. Indoevropsko nasleđe se pokazalo manje značajno. Međutim, i pored raznorodnosti njihovih izvora, tvorevine hititskog duha — na prvom mestu religiozna umetnost — nisu bez originalnosti. Božanstva se razlikuju po zastrašujućoj snazi i po svetlosti koja iz njih izvire (up. »božanski sjaj«, melammu, § 20). Panteon je bio obiman, ali nekim bogovima znamo samo ime. Svaki zna1
Slični obredi karakteristični su za skupine odraslih, analogne »društvu muškaraca« (Mânnerbiinde) ; »tajne« se mladićima otkrivaju posredstvom obreda inicijacije. Neki autori su verovali da su pronašli dokaz takve inicijacije u pećini Montespan, ali je ovo tumačenje bilo osporavano. Ipak, starost obreda inicijacije je van svake sumnje. Analogije između izvesnog broja ceremonija potvrđenih u rubnim oblastima sveta (Australija, Južna i Severna Amerika)37 svedoče o zajedničkoj tradiciji koja je razvijena već u paleolitu. Što se tiče »igre u krug« iz Montespana (ma kakvo bilo tumačenje tragova koje su ostavile noge mladića na glinovitom tlu 35 Što ie privuklo pažnju Ukove kritike, nav. delo, str. 140 i dalje. Ovaj autor je, navevši najpre nekoliko primera ili etnografskih poređenja, razjasnio neke vidove preistorijskih društava (str. 151 i dalje) i prikazao analizu paleolitske pećinske umetnosti u svetlu australijskih i afričkih činjenica (str. 191 i dalje). thirty Podsetimo da je koncept »živih fosila« bio uspešno korišćen u više grana biologije, a posebno u speleologiji. Troglobije koje danas naseljavaju neke pećine pripadaju već odavno prevaziđenoj fauni. »a single su pravi živi fosili i često predstavljaju veoma zaostale stadijume istorije života — tercijalne, pa čak i sekundarne« (Dr. Racovitza). Pećine tako čuvaju jednu drevnu faunu, u slučaju da poželimo da upoznamo primitivne zoomorfičke grupe koje se ne mogu fosilizovati. 37 Vid. M. Eliade, Naissances mystiques, str. sixty nine i dalje.
boga, čak i za Dijausa i za Indru (koji je nazivan »vrhovnim vladarem asura«, Atharvaveda VI, eighty three, three). Drugim recima, izraz asura se odnosi na posebne svete moći koje su bile specifične za neko prvobitno, a posebno ono stanje koje je postojalo pre sadašnjeg uređenja sveta. »Mladi bogovi«, deve, nisu propustili da prisvoje te svete moći; to i jeste razlog zbog kojeg i oni imaju pravo na epitet asura. Važno je naglasiti da je »vreme asura« prethodilo sadašnjem dobu kojim upravljaju deve.
razlikuju od ljudskih bića po tome što nastavljaju da delaju i posle svoje smrti. Posmrtni ostaci heroja imaju značajnu magijsko-religioznu moć. Njihovi grobovi, njihovi posmrtni ostaci, njihovi kenotafi, deluju na žive tokom dugih vekova. Na neki način moglo bi se reći da se heroji približavaju božanskoj prirodi zahvaljujući svojoj smrti: oni uživaju neograničenu postegzistenciju, koja nije ni larvalna ni čisto duhovna, nego se sastoji iz preživljavanja sui generis, budući da zavisi od ostataka, tragova ili simbola njihovih tela. U stvari, i to nasuprot opštem običaju, posmrtni ostaci heroja sahranjivani su unutar grada; bili su prihvatani čak i u svetilištima (Pelops u Zevsovom hramu u Olimpiji, Neoptolem u Apolonovom hramu u Delfima). Njihovi grobovi i kenotafi predstavljaju središte herojskog kulta: prinošenja žrtve propraćenih obrednim jadikovanjem, obredima oplakivanja, »tragičnim horovima«. (Herojima su prinošene iste žrtve kao i bogovima podzemlja, a razlikovale su se od žrtava prinošenih olimpijskim bogovima. Za Olimpljane su žrtve ubijane grla okrenutog prema nebu, a za heroje i bogove podzemlja grla oborenog prema zemlji; žrtva za Olimpljane morala je da bude bela, a za heroje i bogove podzemlja crna, a spaljivana je u celini, nijedan živi čovek nije trebalo da jede od nje; olimpski žrtvenik je bio klasičan hram, iznad zemlje, ponekad i na nekoj uzvisini, a žrtvenik heroja i bogova podzemlja nisko ognjište, podzemna pećina ili neki aditon, koji je, možda, predstavljao grob; Olimpljanima su žrtve prinošene za Solarčanih jutara, a herojima ili bogovima podzemlja uveče ili usred noći.
6. Kelis kartus giliai įkvėpk - tai vėlgi pasiruošimas lengvai meditacijai. Gilūs įkvėpimai ir iškvėpimai, taip pat gera mintis daryri nadi shodhan pranayama prieš medituojant. Tai padeda nuraminti kvėpavimo ritmą, ir nuveda protą į ramią meditatytvią būseną.
zuje jednu veoma značajnu pojedinost. »Kada su na mene podigli nebo i zemlju, nisam znao ništa. Kada su nebo i zemlju razdvojili nožem, ni onda nisam znao ništa. Sada me boli desno rame, ali ja ne znam koji je to bog.« Ea tada traži od »starih bogova« da »otvore stara spremišta dedova i pradedova« i da donesu nož kojim su rastavili nebo i zemlju. Ulikumiju odsecaju noge, pa on tako postaje bogalj, ali se i dalje hvali kako mu je nebesko kraljevstvo dodelio njegov otac, Kumarbi. Najzad ga Tešub obara na zemlju. Ovaj mit je višestruko značajan. Pre svega, zbog određenih arhaičnih elemenata koje sadrži: Kumarbijevog samooplođenja, pošto proguta polni organ boga kojeg je oborio sa prestola; polnog sjedinjavanja božanskog bića i neke stenovite mase, što dovodi do rođenja nekog kamenog antropomorfnog čudovišta; veze između tog kamenog diva i huritskog Atlasa, Upelurija. Prva epizoda se može protumačiti kao nagoveštaj Kumarbijeve dvopolnosti, što je karakteristika prvobitnih božanstava (up., na primer, Tijamat, Zurvan). U tom slučaju je Tešub, koji neopozivo zadobija vrhovnu vlast, sin nebeskog boga (Anua) i nekog androginog božanstva. thirteen Što se tiče oplođavanja stene od strane nekog nadljudskog bića, u Frigiji nalazimo analogan mit: Papas (= Zevs) oplođuje kamen po imenu Agdos, koji rađa čudovište hermafrodita po imenu Agditis. Ali bogovi uškopljuju Agditisa i tako ga pretvaraju u boginju Kibelu (Pausanija, VII, 17 : 10 — twelve).
Statuete, duge od 5 do twenty five centimetara, izvajane su u kamenu, kosti ili slonovači. Sasvim netačno nazvane su »Venerama«, a najslavnije su one iz Lespiga (Lespugue), Vilendorfa (Willendorf) (Austrija) i Losela (Laussel), (Dordonja). 29 Ipak, zahvaljujući pre svega brižljivim iskopavanjima, instruktivni j i primerci otkriveni su u Gagarinu i Mezini (Ukrajina). Oni potiču iz sloja naselja, pa izgleda da su u nekoj vezi sa religijom domaćeg ognjišta. U Gagarinu je, pored zidova staništa, otkriveno šest figurina izvajanih u mamutovoj kosti. a person su grubo obrađene, sa abdomenom prenaglašenih proporcija, dok na glavi nisu naznačene crte lica. Primerci otkriveni u Mezini veoma su stilizovani; neki se čak mogu protumačiti kao ženski oblici svedeni na geometrijske elemente (taj suggestion je pronađen na više mesta srednje Evrope); drugi primerci, verovatno, predstavljaju ptice. Figurine su ukrašene raznim geometrijskim crtežima, između ostalih i svastikom. Da bi objasnio njihovu moguću religioznu funkciju, Hančar je podsetio da neka lovačka plemena iz severne Azije izrađuju male čovekolike skulpture od drveta, koje se zovu dzuli. U plemenima gde su dzuli ženskog roda, ovi »idoli« predstavljaju mitsku Pramajku od koje se pret27 28 20
Telipinua — najpre orla, a potom i samog boga oluje — ali bez uspeha. Najzad je Boginja-Majka poslala pčelu; ona je našla boga kako spava u nekom gaju i ubodom ga probudila. Besan, Telipinu je na zemlji izazvao takve nevolje da su se bogovi preplašili i pribegli magiji da bi ga smirili. Ceremonijama i magijskim formulama, Telipinu je očišćen od besa i od »zla«.seven Umiren, on se najzad vratio među bogove — i život se ponovo ustalio. Telipinu je »pobesneli« bog koji se »skriva«, odnosno, nestaje iz okolnog sveta. On ne pripada kategoriji bogova vegetacije, koji periodično umiru i oživljavaju. Ipak, njegov »nestanak« ima iste pogubne posledice na svim planovima kosmičkog Života, štaviše, »nestanak« i »epifanija« podjednako označavaju i silazak u podzemni svet i povratak na zemlju (up.
34 Takve analize potvrđuju obrednu funkciju znakova i paleolitskih figura. Sada nam se čini očigledno da te slike i ti simboli imaju odraza u izvesnim »istorijama«, odnosno, u događajima vezanim za godišnja doba, navike divljači, polnost, smrt, zagonetne moći nekih natprirodnih bića i izvesnih pojedinaca (»stručnjaka za sveto«). Ove paleolitske predstave možemo posmatrati kao jedan kod koji istovremeno označava simboličku (dakle, »magijsko-religioznu«) read more vrednost slika i njihovu funkciju u ceremonijama koje se odnose na različite »istorije«. Naravno, mi nikada nećemo saznati tačan sadržaj tih »istorija«. Ali, »sistem« u kojima se uokviruju različiti simboli omogućavaju nam da barem pogodimo koliki je njihov značaj za magijsko-religioznu praksu paleolita. Utoliko pre što su određeni broj tih »sistema« usvojila i lovačka društva. Kao što smo ranije primetili (§ four), izvesne vidove preistorijskih religija moguće je »rekonstruisati« razmatranjem obreda i specifičnih verovanja primitivnih lovaca. Nije reč samo o »etnografskim paralelama«, metodu koji su s manje ili više uspeha primenjivali svi istraživači izuzev Leroa-Gurana i Lamengss 84
), ili lobanja i duge kosti (Samojedi, itd.); kod nekih sudanskih na roda mladić, pošto ubije svoju prvu divljač, tom krvlju premazuje zidove neke pećine. Koliko se takvih verovanja i takvih ceremonija može identifikovati na osnovu arheoloških dokumenata kojima raspolažemo? Veoma malo — tek prinošenja na žrtvu lobanja i dugih kostiju. Nikad nećemo dovoljno naglasiti bogatstvo i složenost religiozne ideologije lovačkih naroda — i skoro potpunu nemogućnost da se dokaže ili porekne njeno postojanje kod praljudi. Kao što smo mnogo puta ponovili: verovanja i ideje se ne mogu pretvoriti u fosile. Stoga je nekim naučnicima bilo draže da o idejama i verovanjima praljudi ne kažu ništa, umesto da ih rekonstruišu na osnovu poređenja sa civilizacijama lovaca. Ova radikalna metodološka pozicija nije lišena opasnosti. Ostaviti praznim čitav jedan time period u istoriji ljudskog duha povlači opasnost od toga da se podrži ideja po kojoj se tokom sveg tog vremena duhovna aktivnost ograničavala na čuvanje i prenošenje tehnologije. Takvo mišljenje, međutim, ne samo što je pogrešno, nego je i pogubno za poznavanje čoveka. Homo faber bio je podjednako i homo ludens, sapiens i religiosus. A pošto se njegova verovanja i religiozna praksa ne mogu rekonstruisati, potrebno je da barem ukažemo na određene analogije preko kojih možemo indirektno da ih osvetlimo.
dica niza predačkih pogrešaka i grehova. Oni su izmenili ljudsku uslovljenost. lavatory nipošto nije odgovoran za to kvarenje njegovog remek-dela. Čovek, tačnije ljudska vrsta, proizvod je svojih sopstvenih dela, kao što je to bio i za indijsku misao posle Upanišada. Drugi tekst, jehovistički (2 : five i dalje) stariji je i jasno se razlikuje od biblijskog teksta koji smo upravo ukratko izložili. Tu više nije reč o stvaranju neba i zemlje, nego o pustinji koju bathroom (Jehova) čini plodnom obiljem koje se izdiže iz tla. Jehova pravi čoveka (adam) od ilovače i oživljava ga dunuvši »mu u nos duh životni«. Zatim Jehova »nasadi vrt u Edemu« i učini da niknu sve vrste »dobrog drveća« (2 : eight i dalje) i nastani čoveka u vrtu »da ga radi i da ga čuva« (two : 15). lavatory zatim, opet od zemlje, napravi životinje i ptice i odvede ih do Adama da im on da imena.3 Najzad, pošto ga je uspavao, Jehova uze jedno njegovo rebro i napravi ženu, koja dobi ime Eva (hebr. hawwah, reč koja je etimološki povezana s izrazom koji označava »život«). Tumači Biblije su opazili da jehovistički tekst, koji je jednostavniji, ne suprotstavlja vodeni »haos« svetu »oblika«, nego pustinju i sušu suprotstavlja životu i vegetaciji. Otuda izgleda verovatno da je ovaj mit o postanju nastao u nekoj pustinjskoj oblasti. Što se tiče stvaranja prvog čoveka od gline, tema je, kao što smo videli (§ seventeen) bila poznata još u Sumeru.
Kontinuitet »svetih mesta« (up. § eight), određenih ratarskih obreda i sahrana ne treba više dokazivati. U Egiptu XX veka obredni snop vezuje se na isti način kao što to vidimo na starim spomenicima koji, opet, prikazuju običaj nasleđen iz preistorije. U krševitoj Arabiji poslednji snop je pod imenom »Starac« pokopavan u zemlju, a isto to ime davano mu je i u Egiptu u vreme faraona. Varivo od semenja koje se služi na sahranama ili o praznicima mrtvih u Rumuniji i na Balkanu zove se coliva* Postojanje tog imena (kollyva) i žrtve potvrđeno je i u staroj Grčkoj, ali je običaj sigurno još stariji (veruje se da je otkriven u grobovima Dipilona). Leopold Šmit je pokazao da izvesni mitsko-obredni scenariji, koje su početkom XX veka još upražnjavali seljaci srednje i jugoistočne Evrope, čuvaju delove mitologija i iščezlih obreda iz prehomerske stare Grčke. Nema potrebe ići dalje. Naglasimo samo da su se takvi obredi održali preko četiri do pet hiljada godina, od čega poslednjih hiljadu ili hiljadu i po pod budnom pažnjom hrišćanstva i islama, dve monoteističke religije poznate po svojoj snazi. 49
the concept yoga need to usually make you're feeling superior is deceptive. legitimate yoga entails grappling with distress, fear, and pain. It isn't simply a apply for achieving peace and light-weight but somewhat one which encourages practitioners to sit down with their shadows and unresolved concerns.